Tre­ba vam dru­gi svi­jet, jer či­ni se da se ovaj odav­no po­tro­šio? Po­treb­ne su vam no­ve ri­je­či, jer ste njih po­gre­šno ko­ri­sti­li? Taj osje­ćaj sla­bog pri­pa­da­nja ži­vo­tu kog ži­vi­te ni­ka­da ne bli­je­di. Ob­u­zi­ma i kra­de iz vas sva­ku do­bru na­mje­ru da bu­de­te vi­tal­ni. Lju­di ko­ji se uz po­moć stru­ke ba­ve unu­tar­njim di­ja­lo­zi­ma uma i du­še ta­kvo sta­nje na­zi­va­ju “kri­zom eg­zi­sten­ci­je”... Ja je pro­sto zo­vem tu­gom. Tu­gom bez osno­va. A još go­ra je ta kur­vin­ska oso­bi­na - što upra­vo za njom ne­ma po­tre­be. Ko­li­ko bi tek ja­ka bi­la da ima osno­va?
Je­dan di­van čo­vjek, za kog za­bo­ra­vi­še da je bio pje­snik, bre­me ove na­vi­ke na­zvao je “ne­do­stat­kom pri­bje­ži­šta”... Is­pi­sao mo­re so­ne­ta, pri­je da­le­kih dvje­sta go­di­na. Či­ta­njem nje­go­va pi­sma, sva­ka bi se gla­va ne­ba naj­e­la. No, osta­de ne­po­znat - što je ne­mi­nov­na stvar, jer se do­bro­ta ta­ko la­ko za­bo­ra­vlja. Ko­ri­snost ne­če­ga ni­ka­da ni­je bi­la mje­ra upo­tre­blji­vo­sti u ovom svi­je­tu - me­đu po­ga­nim lju­di­ma. No, osta­vi­će­mo nje­go­vo ime bez po­mi­nja­nja - a vra­ti­mo se ono­me s po­čet­ka ovo­ga tek­sta... Iz­gle­da da sva­ko od nas ima ma­nir da ga­ji ne­ki neo­bja­šnjiv osje­ćaj da ne­kud tre­ba da ode. Na ne­po­zna­to, a sjaj­no mje­sto da stig­ne... i da u tom ne­kom da­le­kom uni­ver­zu­mu, ta­kvo što do­mom na­zo­ve. No, ve­žu nas ste­ge, ko­ji­ma ni ka­rak­ter ma­te­ri­ja­la ne umi­je­mo da pri­pi­še­mo.
Za­to je mo­žda sa­da po­god­no vri­je­me za jed­nu krat­ku pri­ču. Zna­te već, to­me nas na­u­če u ško­la­ma, kroz sli­ke tu­đih mu­dro­sti, pro­bu­di­mo ne­ka­ko i sva svo­ja zna­če­nja.

* * *

I ta­ko... Do­go­dio se u jed­nom gra­di­ću cur­kus. Ogro­man, ša­ren - pun sva­ko­ja­ko­če­ga. Gu­žve se na­pra­vi­le. Klov­no­vi, va­tro­gu­ta­či, ze­bre, la­vo­vi, rin­gi­špi­li, slat­ki­ši... Za­ba­va za sva­ko­ga. Bje­še tu i bra­da­ta da­ma. Zno­ja i pi­va na sve stra­ne. Da se pre­li­va.
Pro­la­zio čo­vjek po­red kar­ne­val­skih ša­tri i ne­ka­ko se na­đe bli­zu cir­ku­skih slo­no­va. Me­đu­tim, ne­ka neo­bič­nost mu pri­vu­če pa­žnju. Na­glo se za­u­sta­vi.
Elem, sva­ki slon je mir­no sta­jao u kru­gu - po jed­na, pred­nja no­ga im bje­še za­ve­za­na za ko­lac, ni­čim dru­gim do obič­nim ka­na­pom. Ni­je bi­lo la­na­ca, ni­ka­kvih ka­ve­za, ili čvr­stih ogra­da. Ni­šta što bi upu­ći­va­lo da po­sto­je te­ške za­bra­ne ko­je spre­ča­va­ju krup­ne ži­vo­ti­nje da utek­nu. To­li­ko je oči­gled­no bi­lo da su ka­nap mo­gli da ot­ki­nu bez pro­ble­ma, u sva­kom tre­nut­ku, sa­mo da za ma­lo po­ka­žu ne­po­slu­šnost, ili da se uz pu­ki ko­rak uz­jo­gu­ne. No, i da­lje su sta­ja­li ne­po­mič­ni, uda­lje­ni je­dan od dru­gog ta­man ono­li­ko ko­li­ko je sve­za do­zvo­lja­va­la.
Čo­vjek pri­mi­je­ti da ne­da­le­ko tre­ner (kro­ti­telj opa­snih ži­vo­ti­nja) če­pr­ka ne­što oko ko­la. Pri­đe, na­zva mu ‘’do­bar dan’’, pa ga upi­ta: “Ho­će­te li mo­lim vas ob­ja­sni­ti za­što su slo­no­vi ona­ko mir­ni? Za­što ne po­bjeg­nu? Ili ma­kar po­ku­ša­ju? Pri­mi­je­tio sam da bi ma­lo nji­ho­ve sna­ge bi­lo do­volj­no da po­ču­pa­ju ka­nap i raz­ru­še cio cir­kus.”
“Pa...” - tre­ner se osmi­jeh­nu - “... Vr­lo jed­no­sta­van raz­log, do­bri go­spo­di­ne. Dok su još ma­li i ve­o­ma mla­di, ko­ri­sti­mo ka­nap iste ja­či­ne kao onaj što ste vi­dje­li ta­mo. Ve­že­mo im pred­nju no­gu za ko­lac... a dok su ta­ko ma­ju­šni, i te ka­ko se tr­za­ju. Me­đu­tim, u toj do­bi ne­ma­ju do­volj­no sna­ge da po­ki­da­ju sve­zu. Dok na­ra­stu ve­li­ki, ne­ka­ko ujed­no od­ra­sta­ju u sa­zna­nju i vje­ri da ne mo­gu po­bje­ći. Ubi­je­đe­ni su da ih ka­nap čvr­sto ve­že za ko­lac, ta­ko da i ne po­ku­ša­va­ju vi­še... Ne­ki i umru u za­to­če­ni­štvu ni ne po­mi­sliv­ši da im je za slo­bo­du do­vo­ljan tr­zaj... sa­mo da se ma­lo po­mje­re. I da ima­ju do­volj­no sna­ge”.
Čo­vjek se u ču­du na­đe. Pot­pu­no za­te­čen. Tre­ba­lo mu je vre­me­na da sa­ku­pi sva­ki de­talj i po­slo­ži ih u gla­vi. Ode do ne­kog dr­ve­ta, na­slo­ni se, za­pa­li ci­ga­re­tu i sa dis­tan­ce se za­gle­da u tu­žne slo­no­ve pa pro­mi­sli o tra­gi­ko­mič­noj sud­bi što ste­že pro­stor oko nji­ho­vih sto­pa­la.
A on­da mu se mi­sli oko­mi­to vr­nu­še, te po­če­še da gle­da­ju u ži­vot i svr­hu čo­vje­ka, kroz dru­ga­či­je oči. Bez one še­ćer­no gor­ke ma­gle.
“Da li i mi, kao ovi slo­no­vi, za­sta­ne­mo i za­gla­vi­mo u ta­ko te­škim uvje­re­nji­ma da ni­šta u ži­vo­tu ne mo­že­mo pro­mi­je­ni­ti, da se ni­kud ne mo­že­mo po­mje­ri­ti kad nas svi­jet za­to­či? Sa­mo zbog to­ga što smo bi­li ne­u­spje­šni u pr­vom po­ku­ša­ju? Mo­žda opet, baš po­put ovih slo­no­va, ma­lo ko sa­zna vo­lju svo­je sna­ge... i sna­gu za­to­če­ni­ka ko­ji je pre­ra­stao sve svo­je za­tvo­re i tam­ni­ča­ra?”

* * *

Vje­ruj mi, odav­no si već sti­gao na to ma­gič­no mje­sto kom se na­daš. San ti je i da­lje tu, sa­mo se ma­lo uz gle­žanj za­gu­lio. Od­lo­ži ko­fe­re i ras­pa­kuj se. Taj umor što imaš, ni­je od pu­to­va­nja, već od če­ka­nja. La­na­ca ne­ma, sa­mo si na­vi­kao na za­to­če­ni­štvo.
(Autor je knji­žev­nik)

Pi­še: Mi­li­sav S. Po­po­vić